Saša Simić

Ненадмашна Љиља Спасовић -вреди свако њено слово Studentski Pokemon Go lily357 Znam da sada morate da me trpite, da svakodnevno plačem zbog smrti moje države. Ali vidite, toliko je mojih predaka umrlo za tu državu, da je gledanje kako umire na OVAKAV način zaista razaranje identiteta. Jedna pametna žena na Fejsbuku je to rekla bolje nego ja. Vesna Ždrnja je napisala: „Oni ŽELE strance na vlasti. Ne svi. Neki jednostavno glasaju protiv Vučića i nikada ne uključe mozak ni na sekundu. Deca uglavnom glasaju onako kako im aplikacije govore. Ali moji krugovi, oni navodno obrazovani, sa univerziteta, iz kulture, oni bukvalno žele da predaju državu strancima... Oni su infantilni, politički nepismeni, društveno neinteligentni, a pre svega uvereni da imaju pravo na mnogo više svega, i nikada im ne bi palo na pamet da već imaju sve sto puta više nego što su ikada zaslužili... Ti ljudi će uništiti našu državu, jer im država ništa ne znači. Uvek ih je bilo sramota da kažu da su iz Srbije, a pokušavaju da sakriju svoj pasoš... Bićete sluge čiji gospodari gledaju na njih sa prezirom. Do sada su nas mrzeli, ali su nas poštovali. Sada će nas udarati po glavi, cerekaće nam se i prezirati nas.“ Ana Štajdohar: U zemlji čuda treba nam vremena da se naviknemo na normalan život. Upravo je to poenta . Srbija je napravila toliko ključnih grešaka, ali jedna od najključnijih je ova: dozvolili smo negovanje neproduktivne elitne klase koja duboko prezire sopstvenu državu i sopstveni narod. Sada se predomišljam oko socijalizma. Vidite, ja sam seljanka, što me prirodno privlači egalitarizmu. Ali jednakost među jednakima nije isto što i jednakost između radnika i parazita. To je ono što smo hranili deceniju za decenijom: vojsku neproduktivnih, privilegovanih ljudi, zaposlenih nepotistički, generaciju za generacijom, da se bave navodnom kulturom, umetnošću, naukom. A sada se sve to obilo o glavu. Znam kako se ne identifikuju sa Srbima . Upoznala sam toliko njih. Žele da se identifikuju samo sa Zapadom, što je, iskreno, prilično urnebesno, jer za razliku od njih, ja sam zapravo provela život sa ljudima sa Zapada. Čak sam imala kratak boravak u svetu nevladinih organizacija, gde sam ih nadmašila za 2 meseca i upoznala vodeće ljude, nakon čega sam dala otkaz, jer sam videla kakvo je to sranje. I dalje smo ostali, nazovimo to, povremeni prijatelji. I dozvolite mi da vam kažem šta Zapadnjaci misle o ovim slugama sa njihovim lošim engleskim i kompleksom inferiornosti: preziru ih . Niko nije impresioniran tim sranjem. Zaista je gnusno gledati. Dozvolite mi da vam pokažem na primeru. Naša zvezda nevladinih organizacija, od devedesetih do danas, žena koja je 25 godina provela u civilnom sektoru, programska direktorka Građanskih inicijativa tokom decenije, članica upravnog odbora Balkanske mreže za razvoj civilnog društva, danas koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, zvanično priznatog interfejsa između Brisela i 700 srpskih nevladinih organizacija. Bojana Selaković. Pobedili su, pa je sada uzvišena. A kako obeležava pobedu? Javnim ulizivanjem odlazećem ambasadoru EU, budućem šefu švedske spoljne obaveštajne službe. „Bila je prava privilegija raditi sa njim “, piše ona i žao joj je što neće biti ovde „da vidi šta ulazi kroz“ prozor koji se otvara. Ona zna šta ulazi kroz prozor. To je njen opis posla. Dok ovi ljudi preuzimaju takozvane institucije , anonimni plenum na X i zborovi rade svoje. Već sam vam rekla da je ova studentska pobuna organizovana na 2 nivoa. Gornja strana su plenumi: neformalna studentska tela gde svi i niko ne može da učestvuje, bez članstva, bez potpisa, bez imena. Bili su toliko inkluzivni da su čak i hrvatski studenti, iz Hrvatske mogli biti deo njih. Niko se ne može pridružiti plenumu, jer nema čemu da se pridruži, i niko ne može biti izbačen, jer nema nikoga da se izbaci. Zgodno, kada pomislite ko bi možda morao da prođe kroz takva vrata neprimećen. Ta stvar bira našu vladu u trenutku dok ovo govorimo.🔽