Srbija postaje najzanimljivija politička laboratorija na svetu zbog dva presedana. Prvi se već dogodio, a drugi tek predstoji i biće mnogo teži. Pretraživao sam internet i nisam pronašao primer u novijoj evropskoj političkoj istoriji da je studentska lista, bez podrške ijedne političke stranke, osvojila vlast. Ne samo studentska, već uopšte nezavisna građanska lista koja je samostalno osvojila parlamentarnu većinu. Postoji više primera kada su narodni pokreti to uspeli, ali su se na izborima gotovo uvek transformisali u političke stranke ili su zajedno sa strankama preuzimali vlast. Tako je bilo kod nas u Makedoniji, Zelenski je sličan primer, kao i stranka ANO u Češkoj, koja je pobedila kao politička stranka, ali je počela kao narodni pokret. Srpski studenti uradili su nešto suštinski drugačije. Dokazali su da možeš da osvojiš vlast, a da ne budeš politička stranka. Prvo o pobedi, koja je spektakularna po toliko osnova da ne znam odakle da počnem, pa ću se zadržati na ključnim. Studenti nisu pobedili običnu vlast. Pobedili su politički sistem građen 14 godina, sa ogromnom partijskom infrastrukturom, kontrolom nad medijima, uticajem na institucije i praktično neograničenim mogućnostima za političku mobilizaciju. I to su uradili u neravnopravnim izbornim uslovima, osvojivši više od 52 odsto glasova i samostalnu parlamentarnu većinu. Drugo, nisu pobedili samo Vučića. Praktično su porazili čitav tradicionalni partijski sistem. Nijedna od ostalih velikih stranaka nije uspela da uđe u parlament izvan dva dominantna bloka. Čak je i SPS, stranka koja je decenijama bila gotovo nezaobilazan faktor u srpskoj politici, ostala bez poslanika. I možda najzanimljivije, sve su to uradili bez klasičnog političkog lidera. U regionu u kojem se politika gotovo uvek vrti oko jednog čoveka, studenti su pokazali da možeš da pobediš i bez kulta ličnosti. Ali sada dolazimo do drugog presedana. I tu, po mom mišljenju, počinje pravi politički eksperiment. Kako će horizontalno organizovana struktura bez lidera voditi državu koja je strogo piramidalni organizacioni aparat? Horizontalna organizacija bila je jedna od najvećih prednosti studentskog pokreta. Nije postojao jedan lider koji je mogao da bude diskreditovan, kupljen ili politički eliminisan. Ali država ne funkcioniše kao studentski plenum. Ona zahteva hijerarhiju, brze odluke, jasne nadležnosti i konkretnu odgovornost. Neko mora da odlučuje, neko da sprovodi odluke, a neko da odgovara kada stvari krenu po zlu. Kako će sačuvati horizontalnu demokratiju, a istovremeno obezbediti vertikalnu efikasnost u vladanju, prvo je strateško pitanje na kojem će morati da rade. Ko će imati poslednju reč kada bude trebalo doneti nepopularnu odluku? I kako će sprečiti da se nova organizacija postepeno pretvori u klasičnu političku stranku? Da li će možda imati tranzicioni reformski period sa ovakvom vlašću, a zatim ići na nove izbore sa novim političkim subjektima? Zatim dolaze ogromna očekivanja. Građani će očekivati hapšenja, odgovornost, kazne za korupciju i temeljne reforme. I očekivaće ih brzo. Ali jedno je tražiti pravdu sa ulice, a sasvim drugo obezbediti je kroz institucije, dokaze, tužilaštva i sudove. Pitanje je kako obezbediti pravdu, a da se ona ne pretvori u nekontrolisanu političku osvetu? Jer ovo drugo samo produžava život i opravdanost Vučićevih metoda. Kako demontirati stari sistem, a ne preuzeti njegove metode? Poseban problem biće podzemlje. Jer, da se razumemo, Srbija ne može da sprovede nikakvu suštinsku reformu bez presecanja veza između organizovanog kriminala, šverca, političkih eliminacija, narko-mafije, policije i delova institucija. A to je proces u kojem je, istorijski gledano, uspelo veoma malo vlada. Meksiko se decenijama bori protiv kriminalnih kartela, a Brazil protiv organizovanog kriminala koji kontroliše delove teritorije i ima uticaj na institucije. Možda je poučniji primer Gruzija, gde su nakon Revolucije ruža sprovedene radikalne reforme policije i značajno smanjena svakodnevna korupcija. Ali i tamo se pokazalo da brzo raščišćavanje sa starim sistemom ne garantuje izgradnju trajno nezavisnih institucija. U Srbiji će izazov biti još veći jer je reč o demontaži mreža političke, finansijske i kriminalne moći koje su godinama funkcionisale zajedno. A te mreže neće dobrovoljno nestati samo zato što je neko izgubio izbore. Tu su i ekonomija i generalno upravljanje državom, koji, iako nisu bili tema izbora, brzo će postati tema kada se svi otrezne od pobede. Moraće da pokažu da imaju kadrove, znanje i kapacitet, a ne samo moralni autoritet. I sve to moraće da rade dok Vučić i njegova politička infrastruktura, sa ogromnom podrškom od gotovo 40 odsto birača, budu čekali svaku njihovu grešku. Zato najteži deo tek predstoji. Gledaćemo istoriju pred sopstvenim očima. Studenti su dokazali da možeš da osvojiš vlast bez političke stranke. Ako uspeju da dokažu da možeš da upravljaš državom, a da ne postaneš ono protiv čega si se borio, onda će ovaj primer ući u sve istorijske knjige. Da li će uspeti, ne znam. Ali ako uspeju, to će biti mnogo veća politička revolucija od same izborne pobede. Kako god bilo, Srbija će narednih godina verovatno biti najzanimljivija politička scena na svetu.