Sad kad se malo sleglo, ako volite napete filmove, ide priča u tri dela - 'Odbrana Pošte' jednog mobilnog tima. Dok još imam ovo plavo sranje koje mi više ne treba, a mrzim nizove. Deo 1. BM u mom naselju nalazi se u zgradi Pošte. Tu smo se kao klinci često igrali. Postoji prilaz za kolica na sporednom ulazu sa blagim padom gde smo se spuštali bajsem, zimi klizali i kad naiđe poštar da nas otera odatle, pevali onu 'ide čika poštar, nosi k oštar'. Ta je pošta u centru svega. Opkoljena je soliterima i kućama, pijacom, sa dva supermarketa, dva velika marketa, pekarama, mesarama, apotekama, gvožđarom i buljukom uličnih prodavaca. Tik uz nju je s jedne strane kladionica, s druge benzinska pumpa, iza nje popularni restoran. Uz sve to, svuda su silni parkinzi sa milion automobila. Subotom i nedeljom to je košnica gde sve ključa. Stotine ljudi svuda, špartaju sa svih strana, dolaze, odlaze. Po običnom danu, to je i obična pošta. U vreme radikalskih izbora, postaje BM koje treba braniti i pretvara se u logistički pakao, pravi košmar. Kako uočiti bugarski voz, dupli spisak, call centar, batinaše u kolima, gde na sve strane ljudi svake sekunde negde ulaze, izlaze, nose papire, pričaju telefonom, sede u vozilima koja idu kao na traci iz svih pravaca? Potrebne su oči na nebu. Pouzdani ljudi unutra. I terenci koji će pasti s nogu. Kvalitetna priprema, uvek sam govorio mlađima, već je 90% obavljenog posla. Kada su radikali došli, brzo sam ostao na ulici. Malo dete i beba na putu. Jedan jedini čovek kome su radikali, takođe, napravili pakao od života, ponudio mi je posao - da preživim. Sitan, administracija, mala plata, ali dovoljno za hranu i benkicu. Sa tog mesta sam otišao iz zemlje. Nismo se pozdravili kao šef i radnik, već kao otac i sin. Preko okeana otpratio me je s rečima da bi voleo da je mogao da mi pruži više, jer to zaslužujem, kao i da je znao da ću otići i ostaviti ga jednog dana, jer to nije mesto za mene. Nije rekao, ali sam to znao - zaposlio me je jer - meni je trebalo. Ostavio sam ga ovde s rečima da mi je jedini pomogao kada niko nije i večno ću to pamtiti. Brzo je ostao sam, izolovan, opkolili su ga kao hijene, poslali u ranu penziju. Ja sam u tuđini ostao bez porodice i potucao se po svetu gradeći svoj neki put. Po konačnom povratku u zemlju, kasno noću, pozvao sam taksi, a kada je taksi došao, vozač je bio - on. Baš kako sam nekada opisao da će biti. Slučaj je, eto, hteo - najviše od svega sam voleo slučajnost - da on bude kontrolor u pošti ispred SL, na BM koje ću braniti. Nakon 11 godina, sarađivaćemo opet, i nikoga ne bih branio po cenu života kao njega. To će biti naša poslednja bitka protiv zla, zajedno, kao nekad, kraj priče kakav bih poželeo. Posmatrač ispred SL na BM, opet slučajno, biće moja bratanica. Tri godine starija od mene. Da, starija. Mala, sitna, teška prznica koja usta ne zatvara i jebe mater na keca. Znam, najteži deo posla biće da ćuti i - posmatra. I znam da ću tokom dana dobiti sto poruka 'sad ću da im jebem mater, govna jedna' i moraću na svaku da odgovorim. Ali znam da kad dođe čas da se broji, onih 15 radikala u odboru poželeće da su radije upoznali đavola. Ona će biti 'veza' svom mlađem stricu, da zna šta se dešava u odboru i na glasanju celog dana. Za položaj 'na nebu' izabrana je gotovo savršeno postavljena, pekara sa spratom i stolom u ćošku. Odatle se vidi ulaz u poštu, dobar deo prostora ispred pijace sa parkingom i susedna pekara iznad koje su - prostorije radikala gde se očekivalo da bude središte njihovih radnji tog dana. Taj sto gleda direktno u njih. I taj sto ćemo morati da držimo celog dana, da ga neko ne zauzme. Jedan tu, trojica na terenu gde svaki pokriva jedan deo prostora, svi na stalnoj vezi, uz rotacije i odmor za svakog na 'osmatračnici', sa uvek dostupnom kafom, klopom i jako bitnom, nekad presudnom stavkom, koju nećete videti u filmu - uvek dostupnim wc-om na deset koraka od vas. Pola sata sna te noći moralo je da bude dovoljno za čitav dan.