Pinned Tweet
Pojas Gaze i Izreel
Napomena: Ova priča se ne odnosi na političku situaciju, zauzimanje strana, traženje krivca. Isključivo se odnosi na vidjenje jednog individualca iz svoje perspektive.
———-
Priča počinje pre više od 15 godina.
Rodio se u velikoj porodici, otac, majka i šestoro braće i sestara. Roditelji lekari. Žive u Pojasu Gaze. Po recima prijatelja, život u Gazi je za njega, u jednu ruku, lep ali sa druge strane i tragičan. Čiste vode i struje imali su samo par sati dnevno. Plata je oko 100€, a roba u radnjama je bila ograničena. Detinjstvo kao detinjstvo, živ čovek se na sve navikne. Ne zna za bolje, gleda da sačuva živu glavu, gura.
Nakon završetka srednje škole, preko očevog prijatelja koji je sa njim studirao medicinski fakultet u Beogradu, dobija nekako naše papire, dolazi ranije u Beograd da nauči jezik, i da se potom prijavi za prijemni. Dete, 18. godina, prvi put van kuće sam. Dočekao ga čovek na aerodromu, odveo u neki smeštaj, dao mu malo para i nestao. On izlazi iz stana, seda u neki tržni centar, ne zna kako da se ponaša. Ne razume jezik, uplašen i sam. Seta gradom, ne zna šta ga je snašlo. Stalno se osvrće, plaši, ne razume šta se dešava. Odlazi do fakulteta, tamo gde bi trebao biti upisan, negde ispred fakulteta čuje ljude koji pričaju na arapskom, studenti neki iz Novog Pazara. Pocinje da priča sa njima, oni mu pomažu i bili su tu za njega tokom celog njegovog školovanja.
Potom upisuje fakultet, malo borba sa jezikom, ali nakon 5 godina, završava medicinski fakultet. Borba koju je imao tokom studija je blago rečena neverovatna. Bez novca, bez roditelja, gotovo sam na svetu. Često puta gladan. Prijavljivao se da radi na građevini samo da bi imao doručak. Doručak, radi, uči.
Završava fakultet i počinje da radi. Godine prolaze, on se usavršava i taman kad je počelo da bude dobro, otac mu umire i teret porodice pada na njega. Sve vreme od dolaska u Srbiju, nikad nije otišao kući. Posle toliko vremena provedenih u Srbiji, konačno prošle godine dobija naše papire i državljanstvo da bi mogao na miru da ode kući. Inače, srpske papire nije tako lako dobiti kao što se obično misli, to je gomila nekih administrativnih gluposti i pravila, a kad treba neki lopov i prevarant da dobije, to se završi za nedelju dana. A inače, ljudi iz Pojasa Gaze, imaju drugačiji pasoš od Palestine i da bi izašao iz Pojasa Gaze, moraš da tražiš dozvolu od Izraela sa svim detaljima, gde ideš, kuda ideš, kako ideš i još dosta nekih uslovljavanja. A u Izrael možeš da uđeš samo ako imaš porodicu, ženu i decu.
Elem, posle više od 10 godina, on odlučuje da ode kući da vidi porodicu, braću i sestre. 5 dana pred invaziju Izraela. Naravno, pojma nema šta će se dogoditi, odlazi preko Kaira, dolazi na granični prelaz Rafa, hapse ga, zadržavaju 48h, i bez stvari ga puštaju u Pojas Gaze u 3h iza ponoći.
Dolazi kući pred jutro, kaže jedva prepoznajem grad, sve se promenilo, drvoredi, čiste ulice, sve nekako bolje. Da li se on promenio ili grad, nije ni važno. Ulazi u stan koji je otključan, zatiče majku sa braćom i sestrama, svi spavaju. Oni mu pripremili balone, tortu, muziku sa doček, ali malo kasni. Tu počinje slavlje, emocije i sl. Braću neku ne prepoznaje, ne prepoznaju oni njega. Dan prolazi u suzama i emocijama. Uveče izlazi napolje, kaže, osećam da sam drugačiji, obučen sam drugačije, ponašam se drugačije ali u gradu je sve normalno. Mirno, kafići normalno rade, pijem kafu pored mora. Idila.
Sutradan svanu dan, radosno provode dan zajedno kad dolazi do napada Hamasa na Izrael i uveče kreće katastrofa. Izrael kreće sa napadom, bombarduju neke zgrade u blizini. On kaže porodici, ostavite ovo sve, uzimajte dokumenta i bežimo za Egipat, pa ćemo posle videti. Majka plače, neće da ostavi kuću, frižider, veš mašinu… Sve one neke materijalne stvari koje su za nas normalne, za njih nisu. Ona ne može da ostavi grad, komšiluk, prijatelje i sl. I govori im, proći će sve. Nije to ništa posebno.
Pojas Gaze i Izrael
Moj prijatelj iz Srbije je lekar.
Rođen je u Pojasu Gaze i školovao se tamo do fakulteta, nakon čega je upisao medicinski fakultet u Beogradu (roditelji su mu lekari, otac se školovao u Beogradu za vreme Jugoslavije jer su tada bili sa nesvrstanim pa im to bilo najlaksa opcija. Tako je i on zahvaljujući nekim očevim prijateljima dospeo na fakultet u Beograd). Nakon studija, počeo je da radi kao lekar i ostao je u Srbiji.
Nije posetio Pojas Gaze u poslednjih 10 godina zbog različitih događaja, ali je odlučio da ode nekoliko dana pre invazije Izraela u posetu, neznajuci šta ce da se dogodi.
U Srbiju se vratio pre 20 dana, jedva. Neverovatnom medjunarodnim i konzularnim naporima smo ga izvukli.
Priče koje mi je ispričao, a koje bih podelio sa vama na Tviteru, ne znam kako da opišem.
Ali priča nije crno-bela. Ne treba zauzimati strane.
Potrudiću se u narednim danima da vam prenesem priču koju sam cuo iz prve ruke.
Ne treba Srbija i nova vlast da brinu oko para, ukoliko se okrenu pravoj strani.
Čisto poredjenja radi:
BDP EU: 18.800 milijardi evra godišnje
BDP Srbije: 90,1 milijardu evra godišnje
EU dnevno proizvede približno 51,5 milijardi evra BDP-a.
To znači da bi EU dostigla celokupan godišnji BDP Srbije za samo:
1 dan, 18 sati i 1 minut
Dakle, već 2. januara oko 18 časova, EU bi proizvela ekonomsku vrednost jednaku onoj koju Srbija proizvede za celu godinu.
Zato, uz EU, Srbija ne treba da brine
Ovaj sa Informera, neobrazovani su i nepismeni. Ne znaju osnovne stvari, oni prvo ne razlikuju gde je granica između novinarstva i propagande? A takodje ne znaju ni šta sloboda govora podrazumeva.
Bivši presednik je govorio kako imamo milijarde u kasi, sve ustedjevina. Pa kako sad odjednom za nedelju dana nema ništa? Kasa prazna?
Neverovatno da im roditelji imaju tolike pare, šalju ih u razne privatne škole a oni totalno nepismeni. Ne umeju ni sa papira da pročitaju.
Lusho 🪶 retweeted
Nisu masovno bežali ni tokom čečenskih ratova, ni kad je rusija napala Gruziju, ni kad je anektirala Krim i okupirala deo Donbasa, ni kad je razarala Siriju. Setili su se da su „protiv režima“ tek kad su ih lično pogodile sankcije i mobilizacija.
Vučić je onaj tip čoveka koji je u javnosti dobar muž, uzoran porodični čovek, koga svi prijatelji navodno vole i poštuju.
A onda dođe kući, uvek pijan, i maltretira ženu i decu.
Žena, u strahu, ne zna šta da radi. Da li da ga prijavi ili da ćuti i trpi? I tako sve dok joj jednog dana ne prekipi. Konačno skupi hrabrost, prijavi ga i ljudi stanu uz nju.
Ali on ne odustaje. I dalje je isti siledžija. Sud mu zabrani prilazak, ali on nastavlja po svom, sve dok je na kraju neizbode u nekom hodniku i izvede pred sudbinu od koje je pokušavala da pobegne.
To vam je taj profil licnosti
Ja bih sa promenom vlasti želeo još jednu stvar.
Ne samo da se kazne svi političari za svoja zlodela, od devedesetih godina do danas, već da odgovaraju i svi oni ‘novinari’ koji su, eto, samo radili svoj posao.
Da nije bilo njih, ni ti političari nikada ne bi uspeli da sprovedu sve svoje ideje u delo.
A onu su, eto, samo radili svoj posao.
Ali nisu!
Oni svoj posao nisu obavljali časno, pošteno i profesionalno. Naprotiv, svesno su širili propagandu, manipulisali javnošću i služili interesima političkih moćnika, isključivo zarad sopstvene sitne koristi.
Secikese!
I oni moraju da snose odgovornost za ono što su radili. Takvim ljudima više ne sme biti dozvoljeno da zloupotrebljavaju javni prostor i oblikuju svest ovog društva lažima i propagandom.
Jer propaganda nije novinarstvo. A ‘samo sam radio svoj posao’ ne može i ne treba niti biti opravdanje za bilo šta.
Počela su već da se ostvaruju predizborna obecanja.
Dragan nije spremio sedlo, a izgleda da ce prvi biti jahan
