Nemanja Drobnjak

Током викенда, у оквиру наше радне јединице „Студент у сваком селу“, обилазили мештане Невада код Горњег Милановца. Разговарали смо са људима, слушали њихове приче, бележили проблеме и трудили се да свакоме посветимо време. Ипак, један сусрет ће нам посебно остати у сећању. Троје нас је обилазило удаљенији део села. Макадамски пут водио нас је до готово усамљене куће, окружене великим имањем и природом. Ушли смо у двориште и покуцали, али одговора није било. Већ смо помислили да нема никога, када смо на стаклу суседне кућице приметили силуету. Врата су се убрзо отворила и пред нас је, полако се ослањајући на своје кораке, изашао дека од око 80 година, са искреним осмехом. Деда Рајко. На наше представљање одговорио је; „Студенти? Па знам да долазите. Прочитао сам у Таковским новинама.“ Уследио је позив који се на селу не одбија. „Хајде, децо, седите мало. Хоћете нешто да попијете? Немам богзна шта спремљено, али седите под вињагом да попричамо.“ Убрзо смо седели за столом у хладу винове лозе, уз хладну кока-колу коју нам је донео из куће. Разговор који је требало да траје свега неколико минута претворио се у дубок, емотиван сусрет. Овај витални осамдесетогодишњак причао нам је о свом животу, деци и унуцима, као и о временима када је кућа била пуна чељади. Са посебним поносом је помињао унука који је отишао у Америку да игра кошарку. Ипак, поделио је са нама и тежину тишине која је у кући остала након што су деца отишла својим путевима, а нарочито након што је пре неколико месеци изгубио супругу. Разговарали смо о пољопривреди, свакодневним изазовима на селу, а ми смо га слушали пажљиво, свесни колико људима значи када их неко заиста чује. Када је дошло време за покрет, замолио нас је за нешто необично. Желео је да му запишемо своја имена и факултете. Пошто нисмо имали оловку код себе, он је ушао у кућу и донео папир. Симболично, била је то полеђина рачуна за струју. Тек тада смо сазнали његову праву намеру. Рекао нам је да жели да напише текст захвалности и пошаље га Таковским новинама, како би јавно поменуо студенте који су свратили у његово двориште и провели време са њим. Остали смо затечени. Током претходних месеци посетили смо многа места и упознали велики број људи, али ретко шта може да се пореди са осећајем када схватите да је некоме ваш долазак вредео толико да пожели да о томе пише у локалним новинама. При одласку смо му, у знак захвалности, поклонили наш беџ „Студенти побеђују“. Пуног срца, ходајући лаганим и отежаним кораком, испратио нас је све до капије. Пожелео нам је све најбоље и сву срећу у животу, а тај призор како стоји на излазу и маше нам дуго ћемо памтити. Овај сусрет нас је подсетио на суштину нашег рада. Подсетио нас је да иза сваке капије живи човек са својом причом и потребом да буде примећен. Управо због оваквих тренутака настављамо да обилазимо српска села, сигурни да ово што радимо има дубок смисао.