Suzana Đorđević 

Jedno veliko poštovanje za Sašku Jurić, sestru ubijene Tijane Jurić, koja je sve vreme podržavala studente i bila na strani naroda, uprkos činjenici da je vrlo lako mogla stati uz ovu drugu stranu, kojoj je njen otac, nepomenik, otvoreno naklonjen. Zato će uvek imati moj naklon.

Od prvih dana studentskih blokada građani su donosili hranu na fakultete i na skupove na Autokomandi, u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu i mnogim drugim mestima širom Srbije. Kiflice su bile centralni deo te ponude. Svojom mekoćom, ukusom, heterogenošću recepata i catch-all nadevima, kiflice su najšire zahvatile kompletnu populaciju koja je ustala u podršci studentima. Sa sirom, šunkom, džemom, posne ili prazne, uspele su da objedine različite društvene slojeve bez nametanja jednog ideološkog punjenja. Niko tada nije postavljao pitanje podobnosti nadeva. Međutim, uoči 15.03.2025. jednostrano je prekinuta ova praksa, što su mnogi tumačili kao prelazak sa mirnih na revolucionarne proteste. Kao da kiflice i revolucija ne mogu zajedno. „Nećemo kiflice, siti smo svega!“, postao je slogan kojim je čitav jedan segment borbe praktično izbrisan iz kolektivnog sećanja. Godinu i po dana smo, zarad viših ciljeva, tolerisali zabranu donošenja kiflica na javne skupove. Verovali smo da će se ovo pitanje rešiti unutar pokreta, bez iznošenja prljavih tepsija u javnost. Ali dosta je bilo ćutanja! Zahtevamo da se svi akteri jasno ograde od onih koji relativizuju doprinos kiflica, a naročito od pojedinaca koji su ih svojevremeno jeli, a danas tvrde da se moglo i bez njih. Ne smemo dozvoliti da oni koji su do juče razvijali testo danas budu zaboravljeni od onih koji razvijaju strategiju. Kiflice ne kadriraju i nikada nisu tražile mesto na listi. Traže svoje mesto u istoriji. KIFLICE SE NE SMEJU IZBRISATI IZ ISTORIJE STUDENTSKE BORBE!

Vreme!

A sad da hapsimo ove što odvajaju papriku kad jedu punjene paprike.